Surova istina a lepa laž

January 31, 2016
o-SAD-OLDER-PERSON-IN-BLACK-AND-WHITE-facebook

I?

Mislite da ste pametne?

Da ste sa vaših 30 godina svu pamet ovog sveta popile?

Vas ne zanima moja priča?

Ne želite da čujete jad jedne babe?

Da vam otkrijem tajnu?

I ja sam nekada bila mlada a  vi ćete postati babe!

Znam, naći će se već neko ko će saslušati moju priču, makar to bio muškarac.

Muškarci bolje slušaju.

Znate, ja sam kao i vi,verujem ljudima a posebno muškarcima jer ih volim a ko ih ne voli?

Volim ovog mog Dragoslava sa kojim mi, eto život prolazi.

Dragoslav…kako je to lepo ime.

Dopada vam se?

Dobro, možda je to sada malo zastarelo ali u moje vreme se verovalo da ime mnogo toga govori o čoveku.

Zamislite, šetamo moj Dragoslav i ja našim šorom, onako lalinski a to je uvek lagano i bez nervoze.

Bez ikakvog cilja jer, nas dvoje smo dovoljni jedno drugom i ništa više nie važno.

Ali, mi se nismo ljubakali na ulici kao vi sada i duuuugoooo se čekalo da bi me dodirnuo a kamoli poljubio.

Bilo je malo i sramota menjati momke u to vreme jer možeš izaći na loš glas :)

Danas to nije važno pa je mnogo lakše naći srodnu dušu?

I?

Još uvek mislite da znate šta je život?

Još uvek mislite da ste pametne?

Ne zanima vas moja priča?

 

Ni ovog dečka verovatno ne zanima moja priča ali je on stranac i njemu mogu da ispričam sve, čak i da ga uvučem u moj život ne tražeći njegovu dozvolu.

Načiniću saučesnika od njega, načiniću ga svedokom mog pada, propasti i sloma.

Ovde, u ovom autu, ovde staje moj život.

Otkriću nešto što se potajno nadam da nije istina, ali znate drage moje da nas osećaj nikada ne vara.

Znate da mi nismo kao ti naši muškarci, da drugačije razmišljamo i osećamo jer oni su nam sve, zar ne?

I ovaj momak je muškarac  još uvek mlad i verovatno ne iskvaren ali i za njega ima vremena…svi su oni isti!

Molila sam ga da vozi polako, da me što kasnije suoči sa istinom a molila sam i njega.

Molila sam i Boga snage da mi da, snage da mi da da mu oprostim.

Molila sam svevišnjeg da ga meni vrati a on je ipak otišao.

Hrabra sam.

Hrlim hrabro u propast svoju.

Hrabra sam a šta od toga imam?

Pričam jade svoje ovom momku a on ćuti i smeška se.

Fin je i baku strpljivo sluša dok mu se nelagoda lagano ogleda na licu i on naslućuje tragediju kojoj će biti svedok.

I on bi pobegao da može.

Vozi polako i strljivo mi neuverljivo odgovara i ubeđuje da će sve biti uredu i da život nije gotov šta god da se desi i citira Fredi Merkjurija te gotovo u šali govori: The Show must go on.

Mlad si dečače i mnogo toga treba da naučiš…mislim se dok ga slušam i pitam se:koliko li je samo puta ponovio ovu frazu?

Gotovo da me je zabavio u ovom trenutku dok ja nevešta u svom bolu u propast hrlim.

No, zahvalna sam mu na njegovoj iskrenoj želji da me oraspoloži i ubedi da odustanem od svog nauma ali ja ipak ne odustajem jer danas je taj dan.

Danas laž prestaje!!!

I?

I dalje mislite da ste pametne?

Da sve znate?

Ne želite da saslušate moju priču?

Ma, nema veze,  više nije ni važno jer svako nosi svoj krst a ovaj je baš otežao i danas ga svesno odbacujem.

Vozimo se više od 30 minuta.

Preostalo je još 10 minuta do tog trenutka istine.

Nije mi potreban sat jer znam, prepoznajem svaku kuću, svaku rupu na putu jer ovde smo proveli mnogo vremena, jer ovde su začeti životi naše dece, sada odraslih ljudi koji neće poverovati u ovu priču jer i oni su pametni.

Hm, ma nisam ni ja verovala u ovakve priče kada sam bila mlada te i sada verujem da ne mora sve to baš tako.

Bude problema u braku, bude svega pa zato i potpisujemo onaj papir u kom mnogo toga piše ali je meni ostalo kao utisnuto u sam život, u ovih 30 godina, u svakom danu, svakom dodiru: I u dobru i u zlu!!!!

Pa, sada je zlo, zar ne?

Ima li većeg zla od ovog?

Dobro uvek pobeđuje zlo?

Hm, barem da sam više verovala kada sam bila mlada, možda bi od Gospoda i bilo pomoći danas ali ni on ne pomaže, i on je digao ruke od nas?

Možda je i ovo iskušenje?

Imali smo Dragoslav i ja zaista lep život te se usudim i pomisliti da nam ništa nije falilo, da smo bili dovoljni jedno drugom i da on nikada pogledao drugu nije.

Nije Dragoslav jedan od tih jer on u ljubav veruje i voli da voli a mene je voleo i verovatno me još uvek voli ali ta ljubav sada boli, peče. Kako da ga pogledam u oči?

Toliko pitanja a malo odgovora.

Da, to je ta rupa, prepoznajem je jer je nikada moj Dragoslav nije umeo promašiti što sam prihvatila kao najavu jednog divnog vikenda i pregršt lepih trenutaka sa mojim voljenim.

Uvek sam se radovala toj rupi koja me je gotovo budila i uspaljivala jer sam znala šta sledi.

Biti sama sa Dragoslavom, to je uvek bilo nekako drugačije u odnosu na druge muškarce jer on je znao…sve je znao ali je ipak negde pogrešio.

I?

Još uvek smatrate da sve znate?

Ne želite da čujete moju priču?

Neka, ne morate…

A moj strpljivi i brižni taxista odugovlači i želi da me vrati u grad jer ovde nema ničega te staje pre no to smo stigli na odredište i ozbiljno me upitao: Da li ste sigurni da želite ovo?

Mlad a iskusan, gotovo čovek u  telu dečaka.

Verovatno je mislio da ja umišljam i da je matora pukla ali to ne želi i ne može da mi kaže.

Ne zameram mu.

Mladost je divna i iskrena i nju treba slaviti a život je negde drugde, on dođe malo kasnije.

Dragi moj dečače, danas te život zove – pomislih.

Danas dobijaš jednu surovu životnu lekciju za koju ćeš čak i biti plaćen a ako budeš dovoljno pametan i nagrađen.

Ćinim ti uslugu na kojoj ćeš mi jednog dana i zahvaljivati jer danas život skida sve maske, gubi sav sjaj i odiše istinom…

Surova istina a lepa laž.

”Mladiću, vozi još malo napred i stani kod one male kućice”- rekla sam i progutala knedlu uz glasan uzdah.

Svo sivilo života se nadvilo u tom trenutku dok smo prilazili kući i dvorištu u kom se ogledala sva moja tuga i nesreća.

Ta dva automobila koja sam tako dobro poznavala, toliko se puta vozila a jedan i otplatila, su mi dovoljno govorila.

To je njen auto a naš život.

Zatvorila sam oči u nadi da ću se ipak probuditi i da sam ja pogrešila.

Želela sam da lepa laž i dalje traje, da živim u njoj ali je istina ipak toliko surova i snažna da mi se zalepila za facu tako čvrsto da nikakvo samoubeđivanje nije pomoglo.

Ni suze, ni bes, ni želja da sada umrem, da okončam i ovaj novi život zajedno sa starim, ništa ali baš ništa nije pomoglo.

Praznina i more pitanja na koje nemam odgovore a danas, kao i da mi nisu potrebni jer moj Dragoslav više nije drag, jer moj Dragoslav više nije moj a ja nisam njegova.

Kao gumicom da su izbrisani onaj šor, oni naši trenuci, kao da smo izbrisani nas dvoje.

Papir je prazan.

 

I?

Još uvek mislite da znate šta je život?

Još uvek mislite da ste pametne?

Ne zanima vas moja priča?

Ne dozvolite da i vi živite surovu istinu a lepu laž…skupo je.

 

I dragi moji, toliko u ovom tekstu koji je u meni sazrevao više od 2 godine a na žalost, veoma je istinit.

Nastavka ove priče nema odnosno ja ga nisam napisao.

Ako vam se dopao…slobodno ga podelite a vaš gari vam je zahvalan na čitanju.

 

 

 

 

 

You Might Also Like

5 Comments

  • Reply Aleksa February 1, 2016 at 10:36 pm

    Lepa, tužna i sjajno napisana priča.
    Pomalo se bavimo sličnim… Marginalnim objektima pažnje od vitalnog značaja za duh.

    https://dotkomsite.wordpress.com/2016/01/28/japanski-vetar/

    • Reply Ćazim Salihi February 2, 2016 at 6:42 am

      Hvala vam na čitanju i na komentaru Aleksa.
      Virnuo sam na vaš sajt i moram uzvratiti pohvalama.
      Čitamo se :)

  • Reply Jovana March 22, 2016 at 6:37 pm

    fenomenalno i svakidasnje.. :)
    apropo: “Ne dozvolite da i vi živite surovu istinu a lepu laž…skupo je.” – a kako se od toga brani?

    • Reply Ćazim Salihi March 22, 2016 at 6:42 pm

      Hm, nisam neka mudrica al mozda razgovorom?
      Analiziranjem zivota?
      Biti realan?
      Ne, nisam dovoljno pametan i iskusan da bih delio savete :)
      Hvala na citanju.

  • Reply Snežana Maričić May 28, 2016 at 10:23 pm

    Divna priča!

  • Leave a Reply