Šta je sa junacima?

January 16, 2016
srdjan
                                                     Srđan Aleksić ( 1966 – 1993 )

 

Ima li Srbija pravo na heroje?

Kakav je njen odnos prema ratnim veteranima?

Slika jedne države se ogleda u njenom odnosu prema svojim građanima i svojoj istoriji.

Ova država Srbija ( kako god da se zvala ) je u poslednje 3 decenije bezglavo hitala u ekstremni nacionalizam da bi sada došla u stanje nametnutog pacifizma i krajnjeg šovinizma čiju cenu plaćaju njeni građani.

Junaci ne umiru.

Imao sam  svoje junake u detinjstvu, mladosti a verovatno ću ih imati i u starosti.

Junaci il heroji, ratnici ili ljubavnici nečemu nas uče i sa njima živimo do kraja života.

Moj najveći junak je Vinetu i verujte, još uvek je uz mene.

Srbija ima svoje heroje i danas bi trebalo da su to  sportisti i mladi naučnici a ne starlete, kriminalci i ratni profiteri jer međ njima nema  ni časti a ni pameti.

Bio sam vojnik, srećom bez ratnih ožiljaka i trauma dok moja braća nisu imala tu sreću.

Danas, kada sam roditelj i kada je nošenje puške daleko iza mene i kada decu vaspitavam na određen način i pokušavam da im stvorim odbojnost prema oružju i uniformi, često odgovaram na  pitanje:

Tata, ali ti si bio vojnik?

Zašto si ti nosio pušku i zašto su naši stričevi ratovali?

Hm, zašto su ratovali?

Da li su oni bili krivi?

Da li su želeli?

Morali su.

A odgovaranje na takva pitanja me uvek vrate na jednu vožnju i na jednog napaćenog čoveka, na junaka i na ratnog zločinca.

Junak i ratni zločinac u isto vreme je moguće samo kod nas a ovim tekstom bih voleo da se osvrnem na ljude koji su dali živote za svoju zemlju ili podneli druge velike žrtve.

U ove heroje ne ubrajam Arkana, Legiju i likove poput njih već pišem o onim iskrenim herojima ovih ratova, onima koji su pokušavali da prežive i jedva čekali da se probude iz nametnutog košmara.

Vozio sam jednog vojnika države, jednog sistema.

Iskorišćen i kao krpa bačen, gotovo izbrisan od strane države.

O njemu i drugima poput njega govore mnoge nadgrobne ploče širom naše države a i dalje i od njih se ograđujemo svi jer nisu oni to u naše ime radili.

Zaista i moje ime niko nije ubio nikoga ali za malo da sam i ja sam bio gurnut u vatru i u to ludilo od kog bih i sam poludeo.

Taj vojnik države je sve dao državi jer je za nju živeo, to je naučen.

Nisam  nešto osetljiv na te ratne priče nit me zanimaju ali je u ovom čoveku bilo nešto drugačije i nisam mogao ostati ravnodušan na tu priču.

Kada sam ga pitao: da možeš da vratiš vreme, da li bi menjao nešto?

Njegov odgovor je bio kratak  i jasan: Ne!

Opet bih isto, opet bih od sina napravio policajca, opet bih sa njim bio bitke na Kosovu, opet bih ga na rukama mrtvog  nosio.

Ja ne umem drugačije, to je bila naša dužnost!

Poverovao sam mu.

Gospodin kojeg sam vozio je policajac u penziji sa činom kapetana i on je na neki način možda imao izbora ali šta je sa onima koji nisu imali taj luksuz?

Pa, ništa.

Uskoro ćemo učiti novu istoriju a ti ljudi koji su se borili za Srbiju, Jugoslaviju, svoj život, tuđe živote, su danas samo deo istorije koju pokušavamo da gurnemo pod tepih a od mnogih smo napravili i zlikovce.

Da ne dođe do zabune i da neko ne pomisli da opravdavam bilo kakav zločin il da pravdam određene generale, jer ovde pišem o ljudima, o deci koja su sa 18 godina išla u rat i nisu se nikada vratila iz njega jer bitka i dalje traje.

To im niko ne može vratiti.

Niko neće vratiti ni Srđana Aleksića i sve Srđane koji su junaci svih naroda, razuma i čovečnosti.

Pišem o narodu koji se nije pomerio sa mesta a promenio je tolike države a da gotovo ništa nije pitan.

Pišem o državi koja je menjala svoje ime ali ne i politiku.

Pišem o državi koja je ratovala  a sada poriče da je bila u ratu a samim tim ni svojim ratnim veteranima ništa nije dužna.

Nije ratovala.

Država nema nikakvu odgovornost  jer cenu plaćaju njeni građani,

bilo životom ili novcem.

A danas kada Srbija ima nešto nalik vojsci, kakvu je poruku poslala tim vojnicima?

Da li su ti vojnici motivisani?

Imaju dobar primer iz prošlosti i videli su da se država prema svojim vojnicima ponela časno i pošteno?

Volite svoju državu a ja volim kazati: mogla bi država malo da voli nas :)

Hvala na čitanju…budite slobodni da podelite tekst ili da pročitate neke od sličnih tekstova:

Razumemo li mržnju?

Priča o vremenima iza nas

Mi i nacionalizam

 

 

 

 

 

 

You Might Also Like

12 Comments

  • Reply Miloš January 16, 2016 at 10:11 am

    Imam utisak da nikada nismo znali da uzvratimo herojima onako kako treba. Ako samo pogledamo kako je Milunka Savić prošla, sve je jasno.

    • Reply Ćazim Salihi January 17, 2016 at 11:45 am

      Kod nas kao da su heroji potrosna roba, posluze svrsi i onda ih odbace. A mnogi to nisu zasluzili. Ja zaista nisam onako nacionalno orjentisan ali se nametne to pitanje: cemu sve te zrtve? Bez obzira na ishod rata, oni su dali zivote…

  • Reply Heroji i bajadere January 17, 2016 at 12:05 am

    […] o ljudima sadašnjeg trenutka nego o tim prošlim vremenima. Pročitala sam Ćazimovu Taxi priču Šta je sa junacima i još uvek osećam knedlu u grlu. Mislila sam da sam potpuno oguglala na strašne priče ratnih […]

    • Reply Ćazim Salihi January 17, 2016 at 11:47 am

      Alex, tesko je oguglati na sve te price jer duhovi proslosti ne miruju i vracaju se.
      Meni je najteze da objasnim deci zasto smo ratovali i zasto sam ja bio vojnik?

    • Reply Miloš January 17, 2016 at 7:44 pm

      Da izgleda da je tako, samo ne znam zašto. Nisam ni ja ali želim da ljudi koji su sve da li svojoj zemlji da bar dožive poštovanje ako bar ništa drugo.

      • Reply Ćazim Salihi January 17, 2016 at 9:13 pm

        Da, poštovanje…to je izgleda u ovoj zemlji najteže dobiti.
        Možda jednog dana bude drugačije.
        Hvala na čitanju Miloše :)

  • Reply Marina Majska January 17, 2016 at 9:41 am

    Ćazo, druže, naiđe ovaj tekst u trenutku kad čitam jednu knjigu, koja ne piše o junacima, ali piše o zakonima sudbine. Ono što potisneš, ono čega se pravimo da nema, itd. jednog trenutka samo isplivaju, i mnogo bolnije nas podsete i daju odgovore.

    • Reply Ćazim Salihi January 17, 2016 at 11:49 am

      Neke price cekaju trenutak da se pojave a ova je cekala nekih 6 meseci.

  • Reply Nena3110-Snežana moj cvetni svet January 17, 2016 at 5:20 pm

    Zaista dobar post.
    Heroji ipak žive i nisu zaboravljeni u narodu.
    Nekome je heroj osoba koja mu je puno značila u životu, nekome javna ličnost, no svi imamo heroje.

    • Reply Ćazim Salihi January 17, 2016 at 6:02 pm

      Bez heroja se ne može živeti ali ih ne traba ni zaboraviti :)

  • Reply Jovana March 22, 2016 at 7:06 pm

    https://www.youtube.com/watch?v=DTnnpB4F0mM
    igrani film – oborio me jedne godine..plakala kao kisa u bioskopu…

    https://www.youtube.com/watch?v=5Ty5XqBR0Cw
    dokumentarni film

    bio je i prolaz u Novom Sadu (a cela ulica u Beogradu…), trebalo bi da je jos uvek..vodi do Gusana i Bezeca… i nosi ime Srdjana Aleksica…mada je SPC skinula tablu 2014 godine navodno zbog renoviranja zgrade (pa zaboravila da vrati.. tako da ne znam da li je i dalje tamo…)

    • Reply Ćazim Salihi March 22, 2016 at 7:19 pm

      da, crkva je malo zaboravna ali zato mi ne zaboravljamo.

    Leave a Reply