Razumemo li mržnju?

March 13, 2014
mrznja

Razumemo li mržnju?

Šta treba znati o mržnji?
Da je u mnogo slučajeva nerealna i da mi sledimo tuđe iskustvo ili ono koje nam je nametnuto putem medija ili putem nasleđa.
Da je nasledna što  je kod nas čest slučaj.
Naravno, nekada se rađa i iz životnog iskustva kao što se rodila tokom ratova u vreme raspada Jugoslavije.
Da može biti usmerena ka osobi, grupi ljudi, naciji ili religiji…verovatno sam izostavio neke primere.

Pre nego što odlučimo da mrzimo nekoga, bilo bi dobro zapitati se:
Zašto ja mrzim tog čoveka?
Da li mi je on uradio nešto?
Šta ja znam o tom čoveku?  ( naciji, grupi, religiji…)

Nakon tih pitanja bi bilo dobro postaviti sebi sledeća pitanja:
Šta dobijamo  mrzeći nekog ?
Šta postižemo?
Kako se osećamo dok nam je život ispunjen mržnjom?
Kako se oseća  osoba koju mrzimo?

Shvatio sam da ljudi mrze samo predstavu i doživljaj neke nacije,nacionalnosti, imena…
Naravno, neznanje a u mnogo slučajeva glupost, imaju značajnu  ulogu i umeju biti snažan pokretač.

U našoj Srbiji se veoma brzo zaboravlja te se i zaboravljaju mnogi događaji iz novije istorije čega su političari svesni i tu prednost svesno koriste.
Na ovaj tekst me je inspirisao sam Ivica Dačić kojeg sam gledao na jednom mitingu i neodoljivo me je podsetio na Mikija tj Slobodana Miloševića.
PS- nisam plaćen od strane Ivicinih političkih protivnika da napišem ovaj tekst.
Jednostavno, nisam zaboravio!

U detinjstvu sam saznao da sam Šiptar i  shodno mojim godinama, sam pitao svoju Mamu:
”Mama, šta je to Šiptar?”
Mama  me je pogledala zbunjeno i  upitala:
” Sine, odakle ti to?”
” Rekao mi drugar Igor”- bio je moj odgovor a tada sam pohađao 3 razred osnovne škole.

Tako se nekako završio naš razgovor a ja sam tada bio dečak koji nije ništa znao o nacionalnom identitetu i pripadnosti…verovatno kao i mnogi drugi koji su se suočili sa sličnim pitanjima krajem 80-tih godina.
Neću sada patetisati o tome koliko je težak život i sve ostalo al , došle su 90- te i sve češće sam se susretao sa tom činjenicom ..

Odrastao sam sa tom činjenicom i ljudima dokazivao da nije bitno ko si, već šta si?
Terao sam ljude da menjaju svoje stavove po pitanju svojih predrasuda jer su uglavnom kasno bivali svesni činjenice da sam ja poreklom Albanac i još mnogo toga.
U jednom periodu svog života sam i ja imao potrebu da mrzim, da i ja stvorim neprijatelja i krivca za svoje nedaće i gotovo sam ga stvorio i počeo da verujem da su ljudi koji su izbegli sa teritorija bivših republika, zaista krivi za sve.
Zamislite ironiju: oni nastradali, napustili svoja ognjišta i preživeli svakakve patnje a ja ih mrzim?
Oni su mi krivi?
Da, čudno je sve to.
Srećom, vaspitanje i ljudskost mi nisu dozvolili da živim takvim životom.
Mržnju treba razumeti i shvatiti da ona u mnogo slučajeva nije realna.

A ko je posejao seme mržnje?

U vreme ”milosrdnog anđela” i ”stranih plaćenika i domaćih izdajnika” ( omiljena Ivicina i Vučićeva)
sam dobijao preteće telefonske pozive od patriota.
Nisam mrzeo već sam sagledao stvari iz njihovog ugla.
Verujem da su i oni u meni videli svog neprijatelja i osobu koja je njih oterala sa njihovih ognjišta!
A lako je moguće da su me i poznavali ali nisu znali moje ime ( uglavnom me ljudi poznaju po nadimku).
Mržnja je opasna.
Završeni su svi ratovi, političari su promenuli svoja odela i retoriku.

Ivica Dačić i Hašim Tači- 2 drugara koja se poznaju od ranije su se izborila za nominaciju  za dobijanje Nobelove nagrade za mir.
Ah, ironije li?
A žrtve ratova?
Šta sa njima i njihovim porodicama?
Pa, ništa…

Danas sam državljanin Srbije albanskog- nemačkog – mađarskog porekla…dobro zvuči?!
Ivica Dačić je državnik demokratskog opredelenja.
Vućić je demokrata i reformator a demokrate su kriminalci.
A narod jer je gladan i umoran.

I šta smo na kraju naučili od mržnje?
Šta smo dobili mrzeći druge?
Možda smo shvatili da je sve to proizvod gluposti; naše i njihove?
Da mržnja nikome ništa dobro nije donela?- mislim na narod.
Da sada želimo da imamo ono što smo nekada imali?
Da bi voleli da imamo životni standard kakav je bio u SFRJ?
– ovaj tekst se odnosi na sve narode bivše Jugoslavije-

A na kraju ovog teksta…
O mržnji sam na svoju žalost, puno naučio.
Osetio sam je i nije prijatan osećaj kada mrziš,a još manje je prijatno kada te mrze!
Imajte to na umu ako vam se nekada desi da poželite da nekog manje volite…ili kada izađete na izbore.

A sada ono standardno…ako vam se dopao tekst i smatrate da bi nekoga mogao navesti da razmisli, molim vas da ga podelite putem facebooka i drugih socijalnih mreža.
Budite slobodni da pročitate i neke od sledećih tekstova:

Priča o detetu koje smo zvali ” Kume”

      Priča o vremenima iza nas.

You Might Also Like

5 Comments

  • Reply Negoslava Stanojevic March 13, 2014 at 8:32 pm

    Sklona sam da tvrdim da, bar u mojoj sredini, niko nije učen da mrzi druge. Onda smo polako shvatali količinu mržnje drugih prema nama, koju su pokazali i na delu…a tada je mržnja počela da s ešiti munjevitom brzinom. Neko je sve to dobro zamesio, a mi ispali pioni… ni danas nije bolje. Samo, na svu sreću, mržnja se stišava, jer su nam se oči nekako otvorile.

  • Reply Cazim Salihi March 14, 2014 at 7:32 am

    Naravno Neg da se slazem sa tobom i srecom pa je manje mrznje. U tekstu nisam krivio narod vec sve narode tj vec sve drzave a spomenuo sam i neke od aktera svih tih dogadjaja…nije bilo mesta za sve njih.

  • Reply Medan Snezana July 26, 2014 at 4:57 am

    Nemam ja vremena da mrzim! Imam druga, važnija i lepša posla! Ja sam dete mešanog braka i doživela sam više puta “prozivanje” po raznim osnovama, pogotovo u vreme ostrašćenih ’90-ih. Sećam se, bolelo je… Ali, prošlo. Kako god… Kada bi naši ljudi toliko energije ulagali u ljubav, koliko troše na negativizme – ovo bi bila jedna nova, lepša zemlja!

  • Reply Anonymous October 14, 2014 at 4:29 pm

    Uvek sam rad da pomognem pojedincu bio on Hrvat, Musliman, Albanac ali kao narodu im nikada ne bi pomogao.. Gledam da proizvode iz ovih zemalja izbegavam! Nisu oni krivi štu su rodili u manje više veštačkim narodima koji su skloni manipulacijama, pa na kraju i ja sam kao Srbin rođen u isto takvom narodu. Narodu kome su terorisano pseto, prebijanje vučućevog brata, stanija, farma i slične gluposti bitnije od budućnosti ! Mržnja prema pojedincu zbog toga što je određene nacije po meni nije opravdana, međutim mržnja prema nekim narodima itekako jeste. Previše je krvi proteklo da ja nekog Šiptara ne nazovem svojim imenom. Šiptar nije uvredljivo, šiptarčina već jeste… Može me neko nazvati fašistom ali sutra ću mu pre ja “fašista” i nacionalista (čime se ponosim) izaći u sustret i pomoći nego što će to neki liberal koji je to zbog para !

  • Reply Cazim Salihi October 14, 2014 at 6:10 pm

    Sjajan komentar sa kojim sam saglasan.
    Hvala.

  • Leave a Reply