Pucanj

October 13, 2017
gun-shooting

Davno je ispaljen taj hitac.

Znate, to je bio onaj bezazleni hitac, bez odlučnosti i pravog ubeđenja.

Znam da je pucao je onaj komšija što me nije mogao  razumeti a ni moje ime pročitati. Nije on bio neuk.

Dobro, nije bio ni doktor nauka, već onaj prosečno inteligentan čova što se na ulici revnosno javlja komšijama uz osmeh a  plašeći se  razgovora, te bi brzo prolazio pored njih i ulazio u kuću.

Revnosno bi odlagao kupljene namirnice na stolu koju je kasnije njegova jača polovina odlagala na mesto.

U kući bi ga čekala njegova Marina koja nije nigde radila ali je činila čuda sa ono malo namirnica koje je on teškim radom uspevao da obezbedi nakon 12h rada.

Zdravo tata- reče njegov ponos , njegova ćerka Slavica.

Zdravo sine moj – odgovarao bi joj.

Ona bi umela da ga izvuče iz stanja beznadežnosti u kom se trenutno nalazio. Slavica je bila ta zbog koje je sve ovo radio a sebi je obećao da ona neće ovako živeti. Neće! – pomisli i smesti se udobno kraj TV uređaja dok se mrak polako spuštao a sirene najavljivale nove udare ”Nato” agresora i nove žrtve.

Navikli smo – kaže sebi u bradu.

Iz kuhinje koja je već mirisala na ukusno jelo,  dopirao je Marinin glas: Rekao si nešto Slobodane? –

Bože, hvala ti na ovoj mojoj Marini, ona je čarobnjak. Od ničega napravi nešto. – pomisli Slobodan

Šta si rekao? – ponovi pitanje Marina.

Ništa, sebi sam nešto u bradu progovorio. – reče Slobodan i

Dnevnik je počeo. Pored standardnih hvalospeva o našim junacima, odličnim rezultatima naše PVO odbrane, došao je red da se spomenu i žrtve ovog ludila.

Znao je on da lažu i da je mnogo  više smrti posejano nego što oni priznaju.

Krvari naša zemlja, krvari naša mladost – nestaje naša mladost – opet se srdio i sećao  koliko je on imao sreće i za dlaku uspeo da spasi svoju porodicu.

Život je uvek ironičan te mu je kao krvnika i spasitelja poslao upravo Šiptara.

Sećao se tog dana kao danas i to ga je srdilo dok je sa nevericom posmatrao šta rade sa njegovim narodom a on nije mogao ništa učiniti. Nije bio dovoljno hrabar da pušku u ruke uzme ali bi se žustro raspravljao sa svakim ko bi dirnuo u svetinju.

Ne! Nismo mi krivi – govorio bi.

 

Hej? Opet sam srela onog malog- reče Marina, i bio je stvarno fin -dodade.

Sa svojih 40 godina, Marina je dobro poznavala Slobodana koji je bio dobar čovek ali se povukao u sebe i kao da više nije sa njima. Možda je i to normalno- mislila je Marina.

Desilo se pa se desilo a ja nastavljam sa svojim životom jer meni je i ovde lepo. I taj mali, šta me briga kako se zove i odakle je?

Zar su nas tako učlili?

On je meni veoma drag i zato volim da kupujem kod njega u trafici.

Sa njim, tako mladim, mogu da popričam na brzinu o svemu i njega kao da ovo ludilo ne dotiče, kao da ga nije ni krznulo.

Peva on neke svoje pesme koje ja ne razumem, oblačio se drugačije od ostale dece ali je nekako iskreno dobar. On je taj koji kao da je lišen sposobnosti da laže i da se srdi.

Čak se i naša Slavica mota oko njega. Zna ona da to nije pametno, al, kada je devojka poslušala razum?

Slobodan je hladno pogleda. Nije ništa rekao dok mu je srđba kuljala venama.

Taj mali!

————————————–

I opet sam ga sreo.

Morao sam mu se javiti i nasmejati – reče sebi, ali sutra neću!

Neću mu se javiti, neka zna da ga ne volim!

Šta su nam njegovi sve uradili tamo a on ovde šeta slobodno, čak i devojku od naših ima. E, znam ja kakvi su njegovi.

 

finding_help_in_dark_times_1000_500_75_s_c1

————————-

Bio je glasan a tako tih. Kao pucanj kroz slušalicu pa pravo u čelo koje je krvarilo po podu. Lokva  crvene krvi je bivala sve veća i veća a bol sve jasniji a nije dolazio iz te rane.

Ranili su me mnogo ranije. Ranili su me više puta i gazili svaki put kada im se pružila prilika.

Iz srca se osetio taj poslednji trzaj koji je najavio tu užasnu promenu i odrastanje, jedan krik iz duše i postadosmo krvnici.

Krvnici Postadosmo!!!

Gotovo je – pomisli Mali. To je to, danas je dan kada umirem. Ispalili su prvi hitac još davno a večeras očekujem da će me gaziti i rešetati krvnici.

Mali je pred telefonskom slušalicom pao, ubijen.Više nisam Mali.

Iz pepela malog rodio se neki drugi, onaj kojeg ne poznajem i kojeg se plašim u ovoj tišini.Rodio se onaj drugi, ozbiljni, samim rođenjem odrasli i spreman da odmah umre. Plašio sam se njegove odlučnosti da ubije večeras, da svakog ko mu priđe jednim udarcem liši života.

Vidim mu odlučnost u očima i svakom koraku a ja vrištim i govorim da to nisam ja! Nisam to ja, vrati mi moje telo ubico!

Ali samo je prošao pored mene okrznuvši me kolenom.

I on je čuo taj hitac, poziv na krvopoliće. Znao je da večeras Mali umire, lagano nestaje dok on postaje sve snažniji i odlučniji.

Osetio je tog komšiju. Znao je da je komšija.

Ne bih ga baš mogao prepoznati u toj rulji koja se lagano dizala i dobijala na hrabrosti te večeri, ali bih ga osetio na ulici, onako samog i ogoljenog od sve hrabrosti koju rulja pruža.

On je taj koji je podigao slušalicu i odlučno okrenuo broj telefona onog Malog što je svojim rođenjem zgrešio i rodio se na pogrešnom mestu.

men-as-silent-killers

————————————-

Znao je Slobodan da nije mali kriv, zaista nije kriv.

Mnogi naši  su bili nevini pa su nastradali? Nosili su svoj krst časno pa neka i on to učini.

Presudiću mu u ime boga, svega onoga što je nama sveto a njemu strano jer je on bezbožnik! I nama su to njegovi uradili!

——————————————-

Svaki dan su stizali novi izveštaji o zločinima Šiptara i ”Nato” avijacije ali i našoj mučkoj borbi na koju su nas terali.

Marina i Slavica su se brzo uklopile u ovaj posve drugačiji ambijent od onoga na koji smo navikli kući, ha kući?

Nema je više, izgorela je u plamenu baš kao i ostatak sela. Došli neki Šiptari koje nisam poznavao, nikada pre video ali jesu oni nas.

Zajedno sa mojim komšijom sam bežao od sigurne smrti.

Spasio me Šiptar od Šiptara. Ironično, zar ne?

——-ImageHandler

Hej, pa nisam ni ja bio toliko mali. Čekao sam ja taj hitac, znao sam da je ispaljen i da će se desiti, moralo je, zar ne?

Dok su topovi grmeli a nebo se užarilo, sve je gorelo, baš kao i sama nada da će sve ovo prestati. Jedino ludilo nema rok trajanja. A ja, mali. živeo sam i čekao taj kraj, taj poslednji hitac koji će se pojaviti od poznate ili strane ruke. Nije to ni bitno. Neko će već biti krvnik a žrtvi je sve jedno. Žrtva pada i gleda svog krvnika u oči želeći da mu postavi pitanje: Zašto? No, ovaj mali zna zašto i ne postavlja to pitanje već daje odgovor svom krvniku.

Znaš li zašto si me ubio? A? Šta kažeš komšija?  – upita mali, sada već prestravljenog komšiju koji i nije neki krvnik već više uplašeni miš. Nesreća je naterala krvnika da se smrti lati i da tuđu krv proliva i ne shvatajući težinu ovog čina.

Slobodan  sa krvavim rukama posmatra Malog kako u isto vreme umire dok mu venama ključa neka čudna snaga, a na licu se smestio onaj ,toliko puta viđeni osmeh, čak i sada pun razumevanja.

Mali je pred njegovim očima odlazio ponavljajući jedno isto pitanje:

Komšija, koga si ti ubio danas?

Komšija?

Koga si ubio?

Nisam zamišljao ovo na ovaj način – govorio je sebi Slobodan posmatrajući krvlju uprljane ruke. U našem rodnom kraju su krvnici ubijali bez razmišjlanja i njih nismo znali a ni oni nas. Verovatno je kasapinu lakše kada ne poznaje svoju žrtvu i kada ispali hitac bez razmišljanja, verovatno je to lakše.

Koga sam ubio danas?

Da li ću ih sve pobiti?

Da li ću moći sve da ih pobijem i svoj bes istresem na svima njima?

Koga sam ubio danas?

Šta ti kažeš, Mali?

 

You Might Also Like

4 Comments

  • Reply Al D Tepić October 13, 2017 at 8:34 pm

    Matori…. ” HARD AS A ROCK”.

    • Reply Ćazim Salihi October 13, 2017 at 10:35 pm

      Hvala. Kontam i ja da je dobar. Davno se nisam osećao ovoliko dobro nakon napisanog teksta.

  • Reply Marina Majska October 17, 2017 at 8:19 am

    Ćazo, ako treba toliko vremena da se rodi jedan ovakav tekst, onda neka je vremena. Pročitala sam ga jednom, drugi… treći put… i sada nosim priču sa sobom kao opomenu i kao jaku reč – ne ponovilo se. Bravo, majstore!

    • Reply Ćazim Salihi October 17, 2017 at 8:40 am

      Hvala Marina. Da, bilo je potrebno mnogo vremena da bi se napisao ali je vredelo. Ako je dopro do tebe i ostavio utisak, onda sam zaista zadovoljan. Hvala Meri :)

    Leave a Reply