Poznajemo li se?

January 28, 2014
United Nations Headquarters

 Koliko poznajemo zemlju u kojoj živimo?

Koliko poznajemo kulturu  naroda koji žive u  Srbiji?

Koliko poznajemo kulturu i tradiciju u Srba?

S obzirom da sam dete ravnice kao i većina mojih prijatelja, moram priznati da je nama ostatak Srbije veoma nepoznat.
Tužno je što je ova zemlja tako mala i bogata različitostima, kulturama, tradicijama kao i prelepom prirodom a narod tako siromašan da ni ne razmišlja o putovanju.
Iskreno, ja i nisam razmišljao o putovanju kroz Srbiju ali me je put odveo čak do Dimitrovgrada i to 2001 godine.
Taj put je bio pod moranjem tj prijavio sam se da odslužim vojni rok a on me je odveo malo dalje od moje ravnice.
Služio sam u Svilajncu, Pirotu, veoma kratko u Nišu i skoro 8 meseci u Dimitrovgradu ili, kako ga žitelji nazivaju: Caribrod.
Iz današnje perspektive mi se čini da je to proputovanje bila jedina pozitivna strana odlaska u vojsku.
Neću pisati o vojsci, nemojte se plašiti ali je moram spomenuti.
Izašao sam iz vojnog vozila Pincgauer ( tako nekako) i ugledao brda tj planine koje su se nazirale malo dalje od grada.
Gledao sam oko sebe i svuda vidim planine ili brda kao i ulice sa usponom i sve je delovalo kao da sam u filmu jer zaista nisam znao gde se nalazim.

Mislio sam da je Dimitrovgrad u Crnoj Gori a ja sam se nalazio u Pirotu…kako ćemo mi   vojnim vozilom do Crne Gore?- pitao sam se.
Istina je da je Dimitrovgrad udaljen od Pirota svega 25 kilometara i da se veoma brzo stiže i to veoma kvalitetnim putem.
Da li se Dimitrovgrad iz tadašnje moje perpektive mogao okarakterosati kao grad?
Nije i isprva je to za mene bilo veliko razočarenje.
Sledeći problem je nastao kada sam shvatio da ja moje oficire uglavnom ništa ne razumem jer govore Šopski jezik koji je mešavina srpskog, makedonskog i bugarskog jezika.
Ja volim lagano da divanim a oni?
Pitao sam se: ”Može li brže?”

Jebaga- to im je omiljena uzrečica.
Kvo če sa da rabotim?
Će ispijemo po biričku?
Deka si?
Deka je Brica? ( tako su me zvali)
Jel razbiraš kvo pričam sa?

Prošlo je svega 2 do 3 meseca i ja sam se već osećao kao kod kuće.
Jezik sam savladao veoma brzo i to znanje mi je ostalo.
Našao sam svoju omiljenu kafanu: ” Black and White ” (Bleki) u kojoj sam imao prilike da uživam slušajući Eric Claptona i ispijajući nes kafu.
Imao sam svoju omiljenu konobaricu koja je znala kakvu kafu pijem a sve me je to podsećalo na moj život u Novom Sadu i ” Grafite”.
Ljudi su veoma srdačni i dobri.
Mene su prihvatili kao svog i retko sam bio u prilici da platim piće u kafani jer su voleli vojsku a posebno nas što pričamo polako.
Nije bilo šanse da platim piće.

Da li ste bili u Dimitrovgradu?

Upoznao sam sve lepote koje taj deo Srbije krije.
Obišao sam sve karaule i prvi put se vinuo u, za mene tada, nezamislive visine.
Karaula ” Vučjidel ” se nalazi na 1400m nadmorske visine ( izvinjavam se ako grešim oko naziva i visine- davno je bilo) a do nje se stiže neverovatnim putem, kojim se kreću samo vojna vozila i drugi terenci.
Nikada ranije nisam osetio taj vazduh, nikada ranije nisam čuo grmljavinu koja kida i urliče, tako blizu a nakon nje se pojavi sunce.
Priroda je nešto neverovatno ali su ljudi još veće blago.
Treba upoznati te ljude i razumeti taj jezik koji ima svoj neverovatan ritam.
Brzi su pa čak i glasni što mi je smetalo isprva, jer kad god sam pričao sa osobom iz Leskovca, Vranja ili Niša, ja sam imao utisak da me napadaju, da se svađaju ali je to bilo samo ne razumevanje.
Ponekada i danas imam takav utisak ali se uvek nasmejem i setim: Oni, tako pričaju.
U prilog priči o nepoznavanju ide i pitanje jednog vojnika iz Niša: ” Kako ti živiš sa Mađarima?”
Zbunio sam se tim pitanjem i kroz razgovor shvatim da on nikada nije imao priliku da upozna Mađare, Slovake i druge narode koji žive u Srbiji.
A najzanimljivija anegdota se odigrala takođe u vojsci kada mi je jedan vojnik prišao i kazao u poverenju: ” Da li znaš da imamo Šiptara u četi?”
A ja sam zaprepašćeno izustio: ” Stvarno, ko je taj?”
” Neki, Ćazim Salihi”.
” Ma, opušteno Matori, to sam ja.”
Trebali ste videti izraz lica tog momka.
On nije mogao da veruje da sam to zaista ja rekavši zbunjeno: ” Ali, ti pričaš srpski, pa ti si Lala!”

Naravno da nije bilo zlobe u njegovim rečima i u vojsci mi je zaista bilo dobro a ljudi su ipak bili ljudi. Kada vide da ne ujedam i da se ne uklapam u njihovu sliku onoga što su nasledili i naučili od roditelja i ko zna koga još.onda pokažu da je sve manje bitno.
Bitno je kakvi smo ljudi.
A mi se na žalost i danas ne poznajemo dovoljno.
Ne poznajemo sopstvenu tradiciju a još manje tuđu.
Plašimo se nepoznatog a nemamo hrabrosti da zagrebemo površinu i uvidimo da smo svi isti…ljudi!

Imam sreću pa živim tu gde živim i radim to što radim.
Bavljenje muzikom i taxiranje mi je pomoglo da upoznam ljude iz drugih država pa i onih bivših bratskih i da odbacim predrasude jer one ne donose ništa dobro.

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply