Ne umiremo svi isto

August 27, 2016
blogggggg

Ajde, pomozi mi.

Kako da započnem ovu priču?

Neke priče ne mogu da se pričaju od samog početka mada imaju i početak i kraj.

Ja ću ovako nevešta u pripovedanju da pokušam a ti slušaj.

 

Znaš, nismo se svi rodili na isti način, onako iz ljubavi kako Bog nalaže.

Nismo i ne treba ljude kriviti zbog grešaka koje su u životu napravili.

Eto, vidiš, ja sam svaki šamar oprostila .

I svaku psovku!

Nije on kriv, nije.

Da je znao drugačije, pa bilo bi drugačije zar ne?

Nije njegova ruka tako žestoko udarala iz zlobe, nije.

Nije on kriv.

Znaš, on se rodio tamo daleko,

daleko odavde i daleko od ovog vaspitanja.

Hm, da li je imao vaspitanje?

Pratiš me?

Dobro, da nastavim…

Ja sam ga molila da to ne radi, da ne udara tako jako , da se ne žesti jer ga ja volim a ljubav je moj štit.

Možda ga je i taj moj osmeh nervirao, možda sam ja kriva?

Nisam se trebala smejati i radovati svakom trenutku i hvatati sreću na svakom koraku.

Pogrešila sam.

Ma, to je život i njemu se treba radovati zar ne?

I kao devojčurak sam radosno trčala njivom i prljala se a kući?

Pa, kući slede batine.

Treba uvek odmeriti dobro jer šta je par udaraca od oca u odnosu na svu onu sreću koje ti samo detinjstvo pruža dok trčiš pšeničnim poljima a vetar duva, baca ti kosu, nosi suknju a ti se srećna vraćaš iz škole?

*

Bilo mi ga je žao.

Što je on više udarao sve je bio nesrećniji i nije mogao ni sa samim sobom.

Nije mogao tada ali se i sada bori za svaki dah, svaki novi tren.

Grčevito ga drrži i ne pušta.

U ovoj postelji više nije toliko jak.

Gledamo se u oči i on me i dalje proklinje što sam živa i na nogama dok on leži i lagano umire.

Mrziš život, mrziš smrt.

A smrt je tu, kraj tvog levog ramena.

Vidim je a vidiš je i ti .

Mrzeo si me a toliko si mi ljubavi pružio dragi moj.

Mrzeo si.

Kao da te je majka mržnjom dojila a ne mlekom a zato te ja volim i sada dok čitam kletvu sa tvojih usana.

Vreme je da se krene dragi moj.

A ja neću plakati za tobom jer ću biti hrabra i najzad početi da živim.

Zamisli dragi, tvoja smrt meni donosi život.

To je gotovo ironično i surovo zvuči, ali to je ništa u odnosu na naš zajednički život.

Kao devojčica sam verovala da ste  vi muškarci jaki, stabilni i da znate sve  i možete sve.

father-child-900

Tih davnih dana, dok sam još uvek bila devojčica, očeva reč je u našoj kući bila zakon jer on je muž i otac.

Čak i onda kada se  vraćao  kući mrtav pijan te je tukao mamu a onda i nas, mada sam ja kao najmlađa dobijala najmanje batina i na tome sam mu bila istinski zahvalna.

Bila sam mu zahvalna na to malo ljubavi što mi je ukazivao u odnosu na moje sestre i braću.

To je privilegija nas najmlađih.

Volela sam svog oca.

Eto, vidite?

Uvek se može naći nešto lepo i pozitivno ako za time tragamo.

A ti dragi čitaoče, ne zameri jer sada tebi pričam ovu priču koju nisam imala prilike da  ispričam a prosto sam nestrpljiva da sve na brzinu istrtljam.

Ako me pažljivo budeš slučao, Ups! čitao, možda ti otkrijem jednu tajnu, samo moju, onako malu ali veliku kao ovo nebo, nedokučivo i beskrajno.

Nikada nisam odrasla.

Ja sam i dalje onaj veseli devojčurak što trči poljima a imam puno godina.

Godine se prestanu brojati nakon izvesnog vremena jer to je samo brojka, veća od one što bih ja želela…ali, ne vredi žaliti.

Znam, nisam mnogo živela i uživala ali jesam doživela da ih makar sada, krišom posmatram nakon moje smrti, kako se ovako tužni smeju a u ljubavi okupljeni.

Shvatam da je vredelo.

Vredele su i sve one batine i one psovke i kletve.

Za mene je čak i ova sahrana vesela prigoda jer vidim decu svoju, čujem njihov smeh i njihove priče.

Sa suzama u očima se smeju i prepričavcaju razne dogodovštine iz našeg života, sećaju svega lepog a to lepo ostaje zauvek.

Sećaju se oni i batina koje sam umesto njih dobila, svega se sećaju i ništa ne zaboravljaju.

Sada znam da je vredelo.

Kanda sam za života dobro posejala?

I dok odlazim, ja sam sa njima.

Znam, živeću ovde još dugo, pratiću ih u stopu kroz priču i uspomene koje će se prenositi i budućim naraštajima.

Vidim, sećaju se mojih reči, vidim i osetim njihovu ljubav jer za njih sam živela.

Uh, ponelo me…

Oprosti čitaoče…

Nadam se da si shvatio šta sam želela da ispričam, ups!

Napišem?

Ipak svaka porodica i svaka osoba mora ovo doživeti i nositi se sa ovom situacijom.

Mislim, ipak je ovo normalna situacija?

Ali, meni je lepo dok ih posmatram ovako složne i pune međusobnog razumevanja.

A ti dragi?

Kako je tebi bilo?

Šta si ti video nakon svoje smrti?

Hm, znaš ti da ja tebe volim jer ti si moj Matori.

 

Drugari, hvala na čitanju.

Budite slobodni da delite , čitate, komentarišete ili jednostavno samo pročitate.

Zahvalan vaš gari.

 

 

 

You Might Also Like

4 Comments

  • Reply Snežana Maričić Nena August 28, 2016 at 8:52 am

    Lepa priča! Ja je doživeh kao priču o veličini praštanja!

    • Reply Ćazim Salihi August 28, 2016 at 11:14 am

      Praštanje i o onome šta ostaje kada nas ne bude više.

  • Reply Jasna August 29, 2016 at 9:47 am

    Dirljiva priča za one koji imaju empatije u sebi, koji neguju vrednosti u izumiranju, u nestajanju.
    Nerazumljiva onima koji ne znaju šta je humanost, šta praštanje. Ali, njima ova priča i nije namenjena. :-)

    • Reply Ćazim Salihi August 29, 2016 at 10:33 am

      Hvala vam na komentaru i čitanju. Ko shvati priču taj je shvatio :)

    Leave a Reply to Ćazim Salihi Cancel Reply