Ljubav krvari

January 3, 2020

Veliko ogledalo je bilo zamagljeno.  Iz slavine  je kapala vruća voda,

Mokar peškir sa izvezenim slovom H u donjem desnom uglu,  je bio nemarno ostavljen na vlažnom podu.

Vrata kupatila su bila odškrinuta dovoljno da su se mogli videti njeni koraci.

Nemi posmatrač bi mogao uživati u lepoti tih članaka, sređenih nožnih prstiju kao i lepo oblikovanih listova. Pogled bi dosegnuo verovatno još više i otkrio telo jedne žene, ono što je priroda darivala bez porebe za dodatnim intervencijama koje je ovo moderno doba nametalo.

Koračala je lagano i tiho, kao u bajci, barem kako je ona to zamišljala da se radi.

Poigravala se sa trenutkom, sekundama i minutima koji su nestajali jedni za drugim dok bi se na displeju elektronskog sata, istog trena pojavljivala nova brojka.

Gotovo je bez posebnog razloga hodala na prstima.Verovatno zabave radi.

Trenutno je i u tome osećala nalet sreće. Danas, sada, odmah, može sve, da promeni svet, promeni život…osećala je to tako intenzivno da je već pravila planove za budućnost. Možda su  veličina i sjaj umetničkih fotografija okačenih na zidove delovale na nju, možda i onaj ogromni i udobni krevet iz kog je nemilice ustala. Sve je veliko i sjajno, bogato i privlačno. Znala je da već kasni, da žuri , da bi trebalo da se ubrza…trebalo bi. Danas nigde ne žuri! To je njena odluka.

Sat je halapljivo gutao minute. Skupoceno ogledalo je na pravom mestu.  Volela je domove u kojima ima ogledala na zidu. U svoj toj iznenadnoj mirnoći je nabasala na  odraz svog lica u ogledalu. Na tren je zadržala pogled na svojim borama, obrisima nekadašnje mladosti koja je već najavljivala dosadnu starost što je oduvek proganjala.

Eh, šta sve nije radila kako bi pobegla od prošlih vekova, nasleđenih decenija, od onoga što se samim rođenjem od nje očekivalo.

Još uvek je lepa – pomisli i slatko se nasmeja prkoseći godinama.

Tipično ženska torba je ležala na podu kraj kreveta, baš kao i crvene cipele sa potpeticom koje su svršeno išle uz njenu strukiranu suknju kupnjenu za ovu priliku,Nije mogla da se odluči, da li uzeti crnu ili crvenu suknju? Prodavačica je bila nervozna i otvoreno pokazivala svoje nezadovljstvo zbog njene neodlučnosti, ali ona nije marila mnogo za takve prodavce. Nisu bili vredni njene pažnje, posebno u ovom trenutku kada je uživala i bila ponovo živa.

Ljudski je grešiti? – zar ne? – upita svoj odraz u ogledalu.

Treba oprostiti?

Treba sebi oprostiti sitne greške koje niko nje primećivao. Pa, i najbolji ljudi greše, zar ne?

Naravno da treba oprostiti, ali za oprost moramo imati snage, a ja sam umorna od opraštanja samoj sebi.

Posmatram je u ogledalu, ovu zadovoljnu i srećnu ženicu,Ej, ona sija, a ja sam ipak malo tužna.

Kao da krivica nagriza moju sreću.

Sve je ovde lepo. Ova hotelska soba je tako lepa, odiše nekom zabranjenom atmosferom, nečim tako pogrešnim i privlačnim u isto vreme. A Moje usne su još uvek vrele,  dok  srce drhti od sreće i zadovoljstva.

Samo da se ovo ponovi. mogla bih ovako živeti…mogla bih- reče na glas i glasno se nasmeja.

Još neko vreme je posmatrala sebe u tom velikom ogledalu da bi u samo dva mala koraka prišla krevetu i desnom rukom uzela tešku torbu. Vrativši se do ogledala, rukom je preturala po torbi.

Nije nama ženama lako sa ovakvim torbama – pomisli.Samo par trenutaka kasnije, napipala je četku za kosu koju je uvek nosila u torbi, sada samo još da nađe ruž i naočare aza sunce…iiii , evo ih! Zadovoljno se nasmejala i laganim pokretom ruke, četkala svoju dugu kosu. Kao da je sva snaga u ovoj kosi – pomisli na trenutak.

Cmok draga -reče i nastavi da uživa u svojoj lepoti.

Nakon što je sredila bujnu kosu, nanela malo pudera na lice, gotovo ponovo zasijala ,bila je spremna da krene, da napusti sobu koje se sramila. To je bila ona soba koje se sramiš, a u isto vreme te i mami.

Sigurnim korakom je napustila hotlesku sobu, a zatim i hotel ostavljajući u toj sobi deo sebe. Znala je da više ništa nije isto, ništa nije isto ali je osećala da mora nastaviti tim putem.

To je moj put – zadaovoljno je pomislila.

Nemojte me shvatiti pogrešno, svesna sam ja svega i znam da ovo nije uredu ali se ja ipak osećam dobro.

Drage dame, da li ste se ikada osećale živom?

Da li ste uradile nešto za sebe?  Samo za sebe ?

Uh, umela je da se tako zamisli i da živi par minuta u drugom telu, drugom životu.

 

Opet ispred ogledala.

Ovaj put je gledala sebe, onu stariju i izmorenu. nije bilo velikog ogledala i raskošne sobe već dobro poznatog kupatila. Bila je lepa, lepa je, uvek će biti lepa…znala je to zbog onih vekova što su prošli a lepota se prenosila s kolena na koleno. Bila je potomak prelepe Marije za kojom su mnogi muškarci ludreli baš kao i za njom danas. Mogla bi ona svaki dan da se budi u raskošnoj sobi, da se ogleda u velikom i skupocenom ogledalu koje ipak ne daje odgovore na pitanja koja se nameću kao i mnoge stvari u životu.

Rob si onoga čije okove nosiš, a moji su teški, preteški.

Gde je nestala ta sreća?

Nekada su pod našim nogama bile ruže, crvene kao krv, pune života, ali mi kao da ih nismo dovoljno pazili i zalivali, Danas ljubav krvari.Bila je to samo jedna mala,sitna  kap,kapljica,  gotovo mrlja koju niko nije primećivao.Da, čovek uglavnom ne primećuje sitnice koje će mu u budućnosti promeniti život. To je tako i to se teško menja, jer ljudi smo i grešimo.

Grešili smo, a da ništa nismo naučili.

Hvala na čitanju.

Vaš gari iz Novog Sada.

 

 

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply