Ja sam samo služio domovini

May 26, 2018
interrogation

Pitaš me kada sam rođen?

Hm…pa nedavno. Sećaš se, zar ne?

Ne, ne sećam se i zaista ne razumem o čemu pričaš mladiću -reče kratko i odsečno  inspektor gotovo opominjući mladića da takvo ponašanje neće još dugo tolerisati.

Kada si rođen? – opet je ponovio pitanje pitajući se do kada će kao papagaj ponovljati isto pitanje i dobijati isti odgovor?

Nedavno, sećaš se? – odgovori mladić.

I tada je pao prvi šamar, glasan i snažan kao erupcija vulkana šireći bol celim telom.

Inspektor se zadovoljno  nasmešio znajući  da će ga slomiti pre ili kasnije. Niko nije odoleo hladnoći ovih zidova a ni snazi njegovih udaraca.

Udarac za udarcem, kap po kap krvi, reč po reč i dobijemo odgovor –

Iz džepa je nervozno izvadio načetu kutiju cigareta, onih starih i sada već zaboravljenih – Jugoslavija – crvene boje kao krv ovog tvrdoglavog mladića-srećom , pa imam prijatelje u Makedoniji -pomisli inspektor i brzo se vrati u realnost stavivši jednu cigaretu u usta. Nervozno je upalio i povukao  jedan dim, duboko u pluća kako bi ga mogao dunuti mladiću u  lice što je često radio za vreme ispitavanja, kao neki ritual  ili je video  da to rade u filmovima?

Kako bilo da je bilo, dim je puhnuo u mladića sa sve zadahom što je ukazivao na strastvenog pušača i ljubitelja domaće rakije, a ubrzo je usledio još jedan šamar kao najava svega ostalog što gotovo po šablonu usledi sve do priznanja i davanja željenih informacija.Baš kao što su ih učili na obuci.

Mladiću, kada si rođen? – ponovi svoje pitanje inspektor.

Znaš ti inspektore, sve ti znaš ali brzo zaboravljaš.Znaš mi ime i prezime, znaš i moj broj pod kojim sam trebao biti ubijen, znaš i da si me ubio a da sam iz pepela mržnje i osvete ponovo rođen. I opet ćeš me ubiti, ovde i sada pred ovim zidovima. Sve ti znaš inspektore jer rat nije davno bio, duhovi ubijenih se još uvek nisu smirili .

Prekide ga snažni udarac pesnicom posred lica koji mu je naneo strašan bol i naterao ga da ispljune krv iz pokidanih usana. Dok se tresao u šoku, usledio je još jedan tup udarac u rebra koji je milosrdnije zvučao ali brzo lomio rebra i iz pluća se ote snažan urlik koji nije doneo olakšanje već zadovoljstvo inspektoru zato što je sve išlo kao podmazano, baš kao što je naučio na obuci, mada ga je iskustvo naučilo nekim novim trikovima, novim načinima da se dođe do istine i spasu saborci i nevine žrtve.

Znao je da ovaj mladić nešto krije, neku tajnu koja to ne sme ostati već se mora sve ispričati i u formi izveštaja predati šefovima.

Mladić je krvario i tresao se od straha dok je on zadovoljno, laganim korakom kružio oko njega da bi iznenada seo  i opet povukao dim prelepe Jugoslavije koja i nije bila neka fensi cigareta , baš kao i država Jugoslavija ali je bila njegova,  za nju je  živeo, njom  se ponosio a sada ovi majmuni pokušavaju da sve razjebu, kao da je ostalo još nešto da se uništi? Još jedan dim je povukao i nova sećanja su navrla i nove uspomene, one lepe, kad su gotovo  bili srećni,a tada nije morao da radi ovaj prljavi posao -pomisli inspektor. Ali, ovaj bandit je sada tu i moj posao je da služim državi jer sam za to rođen i školovan, za to sam ginuo na ratištu, za to su pali mnogi moji borci, moji drugovi, za državu.

U jednom trenutku je shvatio da je nastala prevelika pauza  te se prenu iz misli i vratio se u  sobu za ispitivanje.

Mladiću – pozva ga inspektor.

Vidi, ovo nije film, nema mesta junačenju, ovo je soba bola i patnje za tebe a možeš i veoma brzo da je napustiš ako mi daš željene informacije, od tebe zavisi -reče inspektor gotovo ljubazno i prijateljski.

Veruj mi da ne uživam u ovome kao ni ti mladiću.Ovo nije ništa lično i sve što želim je da zavšim sa ovom zajebancijom i odem svojoj kući i svojoj porodici. Ajde , lepo sve da mi ispričaš i da završimo?

Naravno, i ovo je bilo deo predstave koju je davno naučio na obuci,  doveo ju je do savršenstva, ovu ulogu dobrog i lošeg policajca koji samo radi svoj posao.

2-sunshine-shining-in-prison-cell-window-allan-swart

Šta kažeš mladiću?

Kako će biti?

Želiš li cigaretu? Hoćeš li jednu Jugoslaviju? Onu, što ste razjebali? – gotovo besno izusti inspektor. Uvek se srdio kada je reč o Jugoslaviji. Nju je voleo i za nju je živeo a za nju su mnogi pali od strane terorista, stranih i domaćih .

Uh, kako se razbesneo , odjednom,  da bi se ubrzo pribrao i opet svu svoju pažnju usmerio na mladiću koji je bezvoljno sedeo na stolici , sa rukama vezanim lisicama koje su se urezivale u tkivo i nanosile konstantan bol koji je svako mogao istrpeti ali je ipak bio prisutan i neugodan. Krv mu je curila iz usana a glava klonula. Bezvoljno je pogledao inspektora i promrmljao nešto što ovaj nije razumeo te mu se uneo u lice pogledavši ga u oči koje su i dalje sijale žarom osvete i mržnje …

Što me mrziš? Šta sam ti uradio mladiću?

Ubio si me – prosikta mladić nagnuvši se iznenada ka inspektoru dok je ovaj  na tren ustuknuo .

Koliko mogu da primetim, još uvek si živ, barem za sada- uz podsmeh izusti inspektor.

Nisam inspektore živ, hodam i dišem ali je to daleko od života jer ste mi sve pobili, pobili ste a da to ni ne znate. Vama je to bilo samo još jedno selo a meni je bilo sve. Sa te udaljenosti niste mogli razlikovati uniformu od civila, niste mogli ili niste hteli? Da li su Vas i to učili inspektore? Da li ubijanje civila spada pod zaštitu države jer ta država je bila i moja. Ja sam isto rođen u toj državi kao i ti, i ja sam nosio istu uniformu kao i ti! I ja sam bio Jugosloven ! Ja sam je branio a ti si me sahranio! Sećaš li se inspektore?

Sećaš li se inspektore? -ponovio je prkosno pitanje.

Tada sam rođen inspektore i od tada živim za osvetu, za trenutak kada ćeš i ti patiti kao i ja. Osetiti bol koji jedna duša ne bi trebala da oseti jer roditelj ne treba da sahranjuje svoje dete! Za to živim inspektore, bivši gospodine kapetane. Ti si me učio strojevom koraku, ti si me učio čojstvu i junaštvu, tvoje reči su mi ostale urezane u život jer si ti govorio da vojnik civila ne sme ubiti, da su bratstvo i jedinstvo svetinja,  da se za to gine…sećaš li se Gospodine kapetane?

Tišina je snažno odzvanjala, gotovo vrištala i želela da napusti ova četiri zida sita mržnje i patnje, da ode negde daleko i da utihne, a ne da ovde vrišti i odbija se o inspektorove misli koje se navirale zajedno sa sećanjima i osećanjima koja su u tom trenutku bila pomešana.

Da li odmah da ga ubije? Ovde sada i završi sa ovim mučenjem?  – pitao se  inspektor ali ga taj čini neće usrećiti a ni uzdignuti iznad krvnika koje je susretao na ratištima širom Jugoslavije.

Ne, on nije bio krvnik, on je bio oficir JNA a to je imalo težinu čak i danas kada je ta Jugoslavija  urušena i koje se svi gade i koju svi krive za nesreću kao da je ona upravljala nama a ne mi njome.

flag_of_yugoslavia

On nije krvnik!

On je samo radio svoj posao, on je branio i štitio Jugoslaviju svojim životom i životom svojih saboraca a sećanja i uspomene su teške ,veoma teške.

Približio se mladiću i teško izustio: upravu si; roditelj ne bi trebao da sahranjuje svoje dete, ne bi trebao da ga mrtvog u naručju nosi kilometrima…nisam ga ja ubio mladiću, ti si, Tvoji!

Nije inspektor zaboravio huk te granate što je pala nedaleko od njihovog položaja sa kojeg su posmatrali kretanje terorista. nije zaboravio ni pogled svog sina jedinca kojeg je ta granata raznela.

Mladiću, jedinog sina  ste mi ubili, njegova krv je bila svuda po meni, njegova je krv na tvojim rukama.

Nakon te rečenice je usledio još jedan snažan udarac u stomak od kojeg se mladić bolno savio i zaplakao od straha i bola, dok se inspektor okrenuo ka zidu tražeći   opravdanje za ovaj udarac. Suze su mu klizile niz lice. Ovo je prvi put da je zaplakao i da nije skrivao svoje suze teške kao sve ove godine bezumlja i patnje. Krvnika ima pred sobom, ubicu svog sina i svojih saboraca.

Najteže je bilo izdržati sve ove godine bez žalosti jer vojnici ne žale, oni ginu za svoju državu i bez pogovora izvršavaju naređenja i prihvataju svoju sudbinu.

Nije smeo da žali, nije smeo da se povuče već samo snažnije da udari neprijatelja i da gazi sve pred sobom jer su tako naredili. Ja sam dete države, ona mi je dala sve! Jugoslavija me je othranila, obrazovala i dala mi posao, brinula o meni da bi ja brinuo o njoj.

I ? Šta sam ja mogao da uradim kada je stiglo naređenje da se ide na front?

Da li sam mogao da ostavim sve ono za šta sam živeo? Da bacim uniformu u koju sam se kleo? Da okrenem leđa svojoj državi? Sebi? Da li sam mogao mog Miladina da zaustavim, da ga odvratim od želje da nastavi tradiciju naše porodice? I on je želeo da bude vojnik i to je bio. Pravi vojnik, ponos moj, moj sin.

Nisam ga mogao zaustaviti kada je želeo da nam se pridruži na frontu. Verovao  sam da je bolje da bude sa mnom i da je bezbedniji, barem će mi biti na oku, moći ću da ga sačuvam. Ali, on je bio moj sin, hrabar, sposoban, pravi vojnik i nije se povlačio pred banditima , već je uvek bio prvi, štedeo mene, pazio na svog starog a trebalo je drugačije da bude. No, rat ne bira koga će prvog da uzme. Ne bira zlo a ni teroristi koje smo odmah trebali pobiti kada smo imali priliku… ne, mi smo čekali naređenje.

Vojnici smo, izvršavaš naređenja. Kakva ludost ali. mi ne umemo drugačije mladiću.

583039338_preview_Relentless_WaW

Znaš, obilazim moje pale borce kojih se sadašnja Srbija ni ne seća, gotovo ih se srami i teško mi je zato što uviđam svu ludost tog vremena. Mislim, nije mi žao mladiću, da me ne shvatiš pogrešno jer, mi nemamo pravo da žalimo, nisu nas tako učili. Samo hrabro i napred, postoji cena koja mora da se plati i mi smo je platili! Ja je još uvek plaćam.

A danas? Bežimo i sakrivamo se zato što smo branili svoju domovinu i izvršavali naređenja. Naše generale šalju u Hag a oni i tamo biju bitku za svoju domovinu. Oni su vojnici, a ovde su političarske protuve koje peru ruke od svih zločina koje su naredili.

Prodaju nas protuve političarske, a mi i dalje služimo svojoj domovini jer samo to umemo.

A ti kažeš da si služio pod mojom komandom, da sam te učio strojevim korakom a vidim, nisi naučio ono najvažnije: domovina se ne prodaje!

Mladić je s nevericom posmatrao inspektora koji mu se obraćao sa suzama u očima.  Zajedno plaču. Krvnik krvnika razume .

Kapetane, izusti mladić s bolnom grimasom na licu.

Kapetane, nisam ja ništa izdao a ni prodao. Ti si me ubio i mržnju mi usadio. Moj sin nije stigao ni da prohoda, nismo se ni upoznali kako treba a već smo se rastali, oduzeli ste mi ga!

Tukli ste vi sa jedne strane a tukli su i oni sa druge strane, teroristi kako ih nazivate.

Svi ste nemilosrdno tukli po nama dok smo bežali od bezumlja kako bi smo spasili svoje živote.

Jesi me učio strojevim korakom kapetane, kao i kako se domovina brani i voli ali ne i kako se civili ubijaju. Ja nisam vojnik, ja sam bio samo čovek kojeg si ti ubio i prokleo na ovaj život.

I kapetane, da li je vredelo dati tolike žrtve? Dati sina prvenca? Izgubiti prijatelje, saborce?

Da možeš ponovo živeti ovaj život, da li bi ga živeo  na isti način?

Da – skrušeno reče inspektor.

Da li bi ponovo sina poveo u rat kapetane?

Da, poveo bih ga jer smo mi bili vojnici, zato što  smo samo to znali. Nismo išli da ubijamo civile, nismo išli da uništavamo kao što ti misliš. nismo mladiću. Mi smo branili svoje i ponovo bih!

Ponovo bih život dao za svoju domovinu – reče inspektor prepustivši inicijativu mladiću.

Meni kapetane, više ništa nije ostalo, ni porodica a ni domovina.

Samo mržnja i nelagoda jer nisam rođen da mrzim. Lutam kroz život da bi se sa tobom sreo i osvetio se i ponovo završih pod tvojom oštricom i tebi na milost samo što se sada u oči gledamo, vidimo se i razumemo. Imam utisak da su nas obojicu dobro zajebali kapetane!

download love-and-peace

 

Drugari, hvala Vam na čitanju ove priče koja je dobrim delom istinita a temelji se na rečima jednog kapetana policije koji mi je ušao u taxi pre više godina. Vožnja je bila duga te je on imao priliku da se raspriča dok sam ja mudro ćutao. Insistirao je da popijemo piće i da završi svoju priču  o svom iskustvu ratovanja na Kosovu ( ironije li? Sve to priča Ćazimu Salihiju u Novom Sadu) a, ja nisam mogao da ga posmatram kao krvnika  već kao čoveka koji je služio državi.

Na moje pitanje: da li bi ponovo sve to prošao? Njegov odgovor je bio potvrdan i negde u sebi sam osetio poštovanje prema tom policajcu – vojniku jer bi on opet služio svojoj domovini bez obzira koliko se loše ista domovina ponela prema njemu i svim ostalim učesnicima rata.

Neko je rat želeo a nekom je bio nametnut.

P. S nadam se da nećete pogrešno shvatiti ovu priču .

 

 

You Might Also Like

1 Comment

  • Reply Aleksandra September 23, 2018 at 6:15 am

    Hvala :)

  • Leave a Reply to Aleksandra Cancel Reply